racunovodstvo

Osnovne i pojmovi računovodstva, obveza i kapitala

Postoji mnogo definicija računovodstva. Računovodstvo se može definisati kao „veština beleženja, razvrstavanja, skraćenog prikazivanja i interpretiranja u novčanom obliku izraženih poslovnih događaja koji su bar delimično finansijske naravi. Također, možemo reći da računovodstvo povezano opisuju tri sledeće skupine:

  1. Prikupljanje, obrada i prezentovanje računovodstvenih informacija,
  2. informacije se odnose na poslovanje kompanije,
  3. informacije su usmerene zainteresovanim korisnicima.

U teoriji i praksi susreću se različita mišljenja o tome šta je računovodstvo, odnosno šta ono sve obuhvata. Neki računovodstvo poistovećuju sa knjigovodstvom i smatraju da je razlika samo u etimologiji reči te da naziv knjigovodstvo poteče od vođenja knjiga, a računovodstvo od vođenja računa, što je u osnovi isto.

Vrste računovodstva sa stajališta korisnika

Računovodstveni proces, pre svega, usmeren je na finansijsko računovodstvo čiji su finalni proizvod finansijski izveštaji. Međutim, posmatrano s aspekta korisnika i s aspekta poslovanja, razlikuju se sledeće vrste računovodstva:

  • Finansijsko računovodstvo
  • Računovodstvo troškova
  • Upravljačko računovodstvo

Finansijsko računovodstvo može se opisati kao „računovodstveni sistem koji osigurava kvantitativne informacije koje su potrebne prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja za eksterne korisnike.“

Suprotno tome, upravljačko računovodstvo predstavlja „računovodstveni sistem koji osigurava kvantitativne informacije za menadžere koje su im potrebne u procesu planiranja i kontrole.“

Računovodstvo troškova obuhvata dio upravljačkog računovodstva i dio finansijskog računovodstva, i u tom kontekstu računovodstvo troškove opisuje kao računovodstveni sistem koji osigurava kvantitativne informacije menadžerima za planiranje i kontrolu te utvđuje troškove proizvoda.

Osnovni zadatak računovodstva, kao uslužne funkcije preko potrebne za upravljanje kompanije, jest prikupljanje i obrada podataka finansijske prirode te prezentovanje tako dobivenih informacija zainteresovanim korisnicima. Informisati korisnike znači predočiti im sve relevantne i istodobno pouzdane računovodstvene informacije u obliku i sadržaju. Te su informacije sadržane u nizu finansijskih izveštaja od kojih temelj čine:

  1. Bilans (izveštaj o finansijskom položaju)
  2. Račun dobiti i gubitka (izveštaj o dobiti)
  3. Izveštaj o promenama vlasničke glavnice
  4. Izveštaj o novčanim tokovima

Osim toga, u kontekstu finansijskih izveštaja uobičajeno se razmatraju i beleške uz finansijske izveštaje čija je temeljna zadaća detaljnije objašnjenje sadržaja finansijskog izveštaja.

Obveze i kapital

Obveze i kapital

Sva imovina kojom neka firma raspolaže i koju kontroliše ima svoje poreklo. Izvori imovine su fizičke i pravne osobe koje ulažu imovinu u firmu. To su pre svega, vlasnici, druge firme (dobavljači), banke i druge finansijske institucije, građani itd. Računovodstvo beleži načine i i puteve pribavljanja imovine firme, odnosno beleži imovinskopravne odnose prema onima čija je imovina.
Nabavljanjem imovine od određenih izvora stvaraju se određene obveze prema vlasnicima imovine. One se uglavnom sastoje u davanju novčane protuvrednosti ili povećavanju vrednosti uložene imovine. Dakle, o izvoru imovine ovisi i kvaliteta imovinskopravnih odnosa te se stoga izvori imovine klasificiraju, promatraju i u izveštaju prikazuju prema određenim kriterijama.

Kratkoročne obveze čine obveze koje je potrebno podmiriti u kraćem roku, tj. u roku koji nije duži od godine dana. To su uglavnom obveze prema dobavljačima za nabavljeni materijal, robu , obveze za izvršene usluge itd.

Dugoročne obveze obuhvataju sve obveze koje dospiju na naplatu u roku od jedne godine. Najčešće su to obveze za primljene dugoročne kredite od banaka ili drugih finansijskih institucija te obveze prema obveznicima.
Razlika između ukupne imovine i ukupnih obveza čini vlasničku glavnicu, odnosno kapital firme, i to je onaj dio imovine koji pripada vlasnicima firmi. Pritom se ne misli na neku određenu imovinu, već upravo na onaj osatak koji ostaje nakon odbitka svih obveza.

Kapital je vlastiti izvor imovine i s aspekta dospeća trajni izvor. Naime, u normalnim uvetima poslovanja vlasnici ne mogu povući svoj ulog, pa se stoga i ne očekuje odliv sredstava na osnovi vraćanja uloga vlasnicima. Ulog traje dok traje i sama kompanija. Jedino se u uvetima likvidacije ukupna imovina deli izvorima, s time da se prvo podmiruju obveze prema kratkoročnim izvorima, zatim prema dugoročnim izvorima i tek na kraju ostaje onaj dio imovine koji pripada samim vlasnicima. Kapital se primarno formira ulaganjem vlasnika pri samom osnivanju firme. Vlasnik može i dodatno ulagati u svoju firmu i u tom se slučaju povećava imovina firme  kao i obveza prema vlasniku, tj. kapital firme. Kapital kompanije uvećat će se i u slučaju uspešnog poslovanja, tj. zadržavanjem određenih prihoda odnosno dobiti (profita). Taj dio kapitala posledica je pozitivnih finansijskih rezultata i ako se ne raspodeli vlasnicima, ostaje u firmi, namenjen novim poslovnim poduhvatima odnosno razvoju kompanije. Uvažavajući navedeno, moguće je zaključiti da na povećanje kapitala utiču dodatna ulaganja vlasnika i zadržani dobici (zarade), a smanjuje ga raspodjela vlasnicima te gubici u poslovanju.