Postoji mnogo definicija računovodstva. Računovodstvo se može definisati kao „veština beleženja, razvrstavanja, skraćenog prikazivanja i interpretiranja u novčanom obliku izraženih poslovnih događaja koji su bar delimično finansijske prirode. Takođe, možemo reći da računovodstvo povezano opisuju tri sledeće grupe:

1. Prikupljanje, obrada i prezentovanje računovodstvenih informacija,
2. Informacije se odnose na poslovanje kompanije i
3. Informacije su usmerene zainteresovanim korisnicima.

U teoriji i praksi susreću se različita mišljenja o tome šta je računovodstvo, odnosno šta ono sve obuhvata. Neki računovodstvo poistovećuju sa knjigovodstvom i smatraju da je razlika samo u etimologiji reči te da naziv knjigovodstvo potiče od vođenja knjiga, a računovodstvo od vođenja računa, što je u osnovi isto.

Vrste računovodstva sa stanovišta korisnika

Računovodstveni proces, pre svega, usmeren je na finansijsko računovodstvo čiji su finalni proizvod finansijski izveštaji. Međutim, posmatrano s aspekta korisnika i s aspekta poslovanja, razlikuju se sledeće vrste računovodstva:

• Finansijsko računovodstvo,
• Računovodstvo troškova i
• Upravljačko računovodstvo

Finansijsko računovodstvo može se opisati kao „računovodstveni sistem koji obezbeđuje kvantitativne informacije koje su potrebne prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja za eksterne korisnike.“

Suprotno tome, upravljačko računovodstvo predstavlja „računovodstveni sistem koji obezbeđuje kvantitativne informacije za menadžere, koje su im potrebne u procesu planiranja i kontrole.“

Računovodstvo troškova obuhvata deo upravljačkog računovodstva i deo finansijskog računovodstva, i u tom kontekstu računovodstvo troškova opisuje kao računovodstveni sistem koji obezbeđuje kvantitativne informacije menadžerima za planiranje i kontrolu, te utvđuje troškove proizvoda.

Osnovni zadatak računovodstva, kao uslužne funkcije preko potrebne za upravljanje kompanijom, jeste prikupljanje i obrada podataka finansijske prirode te prezentovanje tako dobivenih informacija zainteresovanim korisnicima. Informisati korisnike znači predočiti im sve relevantne i istodobno pouzdane računovodstvene informacije u obliku i sadržaju. Te su informacije sadržane u nizu finansijskih izveštaja od kojih temelj čine:

1. Bilans (izveštaj o finansijskom položaju),
2. Račun dobiti i gubitka (izveštaj o dobiti),
3. Izveštaj o promenama kapitala i
4. Izveštaj o novčanim tokovima.

Osim toga, u kontekstu finansijskih izveštaja uobičajeno se razmatraju i beleške uz finansijske izveštaje čija je osnovni zadatak detaljnije objašnjenje sadržaja finansijskog izveštaja.

Obaveze i kapital

Sva imovina kojom neka firma raspolaže i koju kontroliše ima svoje poreklo. Izvori imovine su fizička i pravna lica koja ulažu imovinu u firmu. To su pre svega, vlasnici, druge firme (dobavljači), banke i druge finansijske institucije, građani itd. Računovodstvo beleži načine i puteve pribavljanja imovine firme, odnosno beleži imovinskopravne odnose prema onima čija je imovina.
Nabavljanjem imovine od određenih izvora stvaraju se određene obaveze prema vlasnicima imovine. One se uglavnom sastoje u davanju novčane protuvrednosti ili povećavanju vrednosti uložene imovine. Dakle, o izvoru imovine zavisi i kvalitet imovinskopravnih odnosa te se stoga izvori imovine klasifikuju, promatraju i u izveštaju prikazuju prema određenim kriterijumima.

Kratkoročne obaveze čine obaveze koje je potrebno podmiriti u kraćem roku, tj. u roku koji nije duži od godine dana. To su uglavnom obaveze prema dobavljačima za nabavljeni materijal, robu , obaveze za izvršene usluge itd.

Dugoročne obaveze obuhvataju sve obaveze koje dospevaju na naplatu u roku od jedne godine. Najčešće su to obaveze za primljene dugoročne kredite od banaka ili drugih finansijskih institucija te obaveze prema obveznicima.
Razlika između ukupne imovine i ukupnih obaveza čini vlasničku glavnicu, odnosno kapital firme, i to je onaj deo imovine koji pripada vlasnicima firmi. Pritom se ne misli na neku određenu imovinu, već upravo na onaj ostatak koji ostaje nakon odbitka svih obaveza.

Kapital je sopstveni izvor imovine i s aspekta dospeća trajni izvor. Naime, u normalnim uslovima poslovanja vlasnici ne mogu povući svoj ulog, pa se stoga i ne očekuje odliv sredstava po osnovu vraćanja uloga vlasnicima. Ulog traje dok traje i sama kompanija. Jedino se u uslovima likvidacije ukupna imovina deli izvorima, s time da se prvo podmiruju obaveze prema kratkoročnim izvorima, zatim prema dugoročnim izvorima i tek na kraju ostaje onaj deo imovine koji pripada samim vlasnicima. Kapital se primarno formira ulaganjem vlasnika pri samom osnivanju firme. Vlasnik može i dodatno ulagati u svoju firmu i u tom se slučaju povećava imovina firme  kao i obaveza prema vlasniku, tj. kapital firme. Kapital kompanije uvećava će se i u slučaju uspešnog poslovanja, tj. zadržavanjem određenih prihoda odnosno dobiti (profita). Taj deo kapitala posledica je pozitivnih finansijskih rezultata i ako se ne raspodeli vlasnicima, ostaje u firmi, namenjen novim poslovnim poduhvatima odnosno razvoju kompanije. Uvažavajući navedeno, moguće je zaključiti da na povećanje kapitala utiču dodatna ulaganja vlasnika i zadržani dobici (zarade), a smanjuje ga raspodela vlasnicima i gubici u poslovanju.